Са блога редитеља Горана Марковића

Naslovna » blogs » Goran Marković

Patriote

Goran Marković (2 Decembar, 2006 - 19:23)

Negde oko pola pet popodne sam krenuo u prvcu centra grada i u trenutku kada sam skrenuo u sokak koji vodi pored Vukovog i Dositejevog muzeja prema Višnjićevoj ulici spazio sam čudnu grupu ljudi koja mi se kretala u susret. Predvodila ih je izuzetno visoka plavuša koja je po intonaciji i govoru tela očigledno predstavljala vođu grupe. Ostatak su činila četiri zdepasta muškarca koja su sa njom nešto žustro raspravljala, smejući se na način koji je pomalo podsećao na groktanje. Ne bih im verovatno posvetio mnogo pažnje da se blajhana predvodnica nije zaustavila ispred mene, pogledala me sa prezirom i rekla: „Evo našeg patriote!“

U prvi mah nisam shvatao ko su ti ljudi i zašto mi se obraćaju. Palo mi je na pamet da bi ona možda mogla biti nekakva prostitutka ili nešto slično ali je ta pretpostavka odmah otpala, ako ni zbog čega drugog onda zbog plavušine nakazne pojave. Muškarci su neodoljovo ličili na čopor orangutana ali i to je bilo sumnjivo, ne samo zbog udaljenosti nacionalnog parka u Bocvani nego i zbog poznate brižljivosti direktora zoološkog vrta Vuka Bojovića koji nikada ne bi dopustio da se njegovi majmuni smucaju Dorćolom po ovakvoj zimi. Dakle, ispred mene su bili pravi pravcijati ljudi (ma kako to izgledalo malo verovatno) koji su, šta više, imali sa mnom nešto da rasprave.

Posle nekoliko sekundi postalo mi je sve jasno. Bili su to učesnici protesta ispred američke ambasade koji su se, raspaljeni i puni optimizma, vraćali sa tog eminentnog skupa. Nabasali su na mene, košarkašica-kapo me prepoznala i sada je trebalo da ja platim za sva nedela koja su učinjena njihovom fireru. To sam zaključio iz fine ironije koju je pratila njena kvalifikacija moje malenkosi: „patriota“. Čopor je počeo da se smeje njenom suptilnom smislu za humor i zauzeo preteću pozu na trasi kojom sam se kretao. Nije dolazilo u obzir da se okrenem i vratim, nikada to sebi ne bih oprostio. Na drugoj strani, horda je izgledala prilično raspoložena da okrvavi ruke, naročito je delovala opasno pripadnica „nežnog pola“. Zato sam i ja stao i posmatrao ih podjednako krvoločno kao i oni mene.

Pat pozicija koja je nastala trajala je nekoliko minuta. Oni su pokušavali da variraju temu moje izdajničke ličnosti, očekujući da puknem i skočim mečki na rupu. Ja sam bio dovoljno priseban da sve oćutim ali i prilično rešen da ne ustuknem ni milimetar. Nakon što im je presahao vokabular krenuli su ka meni. Stajao sam mirno, rešen da svoju kožu prodam što skuplje. Ali oni su se, unseći mi se u lice, zadržali samo na rečima. To što su mi govorili slabo sam razumeo, najviše zbog očajne artikulacije i teških problema koje su imali sa gramatikom. Ali, stalno su ponavljali reč „patriota“, trudeći se da je u mom slučaju što više obezvrede. Dok su, zadovoljni učinkom, prolazili tik pored mene osetio sam mešavinu mirisa jeftinog parfema i alkohola koji se prodaje po kioscima na autobuskim stanicama. Bili su pravi patrioti. Po povratku sa uspešno obavljene misije spašavanja svog naroda.