Клицање херојских предака, култ предака, вредносни систем Србина и Српкиње

КЛИЦАЊЕ ПРЕДАКА

У народним песмама може се често наћи реч клицати или кликовати: сестра кликује брата да је избави од нападача1), отац кликује синове2), Марко кликује брата3), рањени Јанко кликује стражу да га превезе на другу страну Дунава)4). Та реч чује се и у обичном животу. У великим опасностима, при изненадној навали непријатеља, редовно се чује клицање или поклич: то је позив друговима, или целом селу, или братству, да дођу у помоћ. Главно значење речи клицати или кликовати доиста је „вичући звати, најчешће у помоћ", како је утврдио Будмани у RJA. Из наведених примера види се — што је, уосталом, сасвим природно — да се у помоћ зову живи људи.

Али има и један нарочити начин клицања, у борби, када је опасност велика. На познатом месту у „Горском вијенцу", где Вук Мандушић прича на који му је начин сломљен џефердар, каже се како је Радун из Прогоновића, када, у својој кули, није могао одолети Турцима, отпочео клицати „и живе и мртве."5) У првој песми „Свободијаде" каже се како „народ српски подјармљени" кликује Обилића, Топлицу, Косанчића, Југовиће, и тражи од њих да га „пусте и одреше из синџира несноснога у који га Осман свеза". Ови примери нису усамљени. „Кад је мала снага Црногораца" — каже Медаковић (Живот и обичаји Црногораца) — „онда се бију иза заседе, а кличу и мртве, који су прије двадесет година умрли: Ха, ђе си ми, Милићу Грујичићу! Ха, ко је Црногорац!" итд. „Кад се помешају с Турцима" — каже Љ. П. Ненадовић – (Црногорци) „узвикују имена и оних јунака што су у стара времена секли Турке: Ха, Страхинићу бане! Ха, потеци Обилићу! Ха, Мандушићу Вуче, ђе си, ево Турака;" Једај случај клицања мртвих познат ми је из бугарског рата 1913; он се десио на положају Црни врх код Кратова. Као што се из наведених примера види, за време борбе позивају се у помоћ и мртви јунаци, и реч клицати има уже значење „звати мртве јунаке у помоћ".

Какви су мотиви за овако необичан позив? Године 1916, на једном француском сектору, кад је нека чета, истрошена и скоро уништена, из рова који је био пун изгинулих француских војника, требало да крене на јуриш и заузме непријатељев положај, позвао је командир остатке чете на јуриш, и, у заносу човека који осећа да мора извршити задатак, викнуо је: „Debout les mortst"* Овај очајни, али витешки и родољубиви поклич мртвим друговима спомиње се и спомињаће се као пример за родољубље и војничку свест. Да ли и наше клицање спада овамо? Свакако не, већ и због тога што наше клицање у борби није излив тренутног узбуђења, већ обичај, пропис који се понавља увек. тако рећи у свакој борби. Објашњење за наш поклич којим се мртви позивају у помоћ треба тражити у религијским схватањима.



* „Устајте, мртви!"



У томе погледу интересантни су обичаји и веровања старих Грка. Грци су били уверени да их њихови покојни, херојизирани преци помажу у борби. У битки на Маратону учествовао је, на грчкој страни, Тезеј лично6); у битки код Леуктре, у редовима Тебанаца, борио се и месенски херој Аристомен7), у битки код Саламине потпомагали су Грке Еја-ковићи. Неколико интересантних случајева из персијских ратова где хероји in persona помажу својима испричао је Херодот9). Када су се Локри развијали за борбу, остављали би они у свом борбеном реду једно празно место за свога хероја Ајанта10). О личном учешћу богова у корист ове или оне борачке стране могу се навести — као што је познато — многобројни примери из епске поезије, из митске историје и легенада11). Веровање да хероји лично, са оружјем у руци, долазе у бојни ред да помогну своје штићенике сачувано је у пуној снази и у време када је освојило хришћанство: треба се само сетити каква се чудеса причају о светом Димитрију Солунском, о светој Текли из Селеукије и другим свецима-ратницима12). Да покојници, покојни преци, помажу у борби своје саплеменике и потомке, то веровање постоји и код других народа13). Не 6и, дакле, било ништа необично ако би се то веровање нашло и код нашег народа.

И доиста, у умотворинама нашег народа има лепих примера да мртав човек лично долази из гроба да испуни своју дужност, па се онда поново враћа у гроб. Позната је лепа балада о брату који се подигао из гроба да би прописно походио сестру14) — чувена Вукова песма (2, „Браћа и сестра". Још лепши пример од овога (јер је овај рационалистички измењен, утолико што се мртав брат не диже сам, већ ra оживи Бог) имамо у приповетки „Божја казна за убиство"15): ту побратим устаје из гроба да би учествовао, као девер, на свадби свога побратима. Има лепих примера и у легендама — у њима се јавља светац заштитник, који је, по свој прилици, заменио некадашњег митског претка. Свети Никола долази лично да помогне свога кршњака који је у беди16); свети Ђорђе такође долази лично да ослободи свога кршњака из там-нице17) у другој једној легенди18) доноси свети Ђорђе своме кршњаку копље са којим ће да победи на мегдану Арапина зулумћара. Најзад, и божанство може доћи лично у помоћ. „Кад су једном .. . Турци хтели поробити становнике (села Трстена, код Дубровника)" — прича Вид Вулетић Вукасовић — „и били већ допрли у село, изиђе им Блага Дјева Марија, у прилици старе бабе штапом у руци, у сусрет, па им запријечи даље. Када би касније Трстењани полазили с бродовима у .. . Цариград, питали би их Турци: је ли вам још жива она баба штапом"19). И тако даље. Наш народ дубоко верује у могућност теофаније — нарочито је склон да верује у епифанију свога светитеља, о његовом дану20).

Кад тако стоји ствар, јасно је да је клицање хероја заштитника (Милоша Обилића, Страхинића бана, Југовића и других), и клицање мртвих јунака, који такође имају особине и снагу хероја21), имало првобитно за циљ да и њих заинтересује за борбу, и да их увуче у борбени ред. Доцније је прави разлог могао бити заборављен, али је обичај продужио да живи и даље.

Грчке аналогије, на које смо се позвали, утолико су убедљивије што по некима од њих изгледа да су и Грци, можда, клицали своје хероје.22).

извор: академик Веселин Чајкановић

Вло интересантно, и надасве тачно!
Обичај је да се у Црној Гори, када се ко нађе у невољи, подвикује и кличе:
''Аоооој, ко је Витез и брат Васојевић (или које већ племе по потреби)...