Византија, империја зла

Кад кажем "империја зла", при томе не желим да кажем да су друге империје (попут Отоманске) биле фер према Србима током окупација, али најмање се говори о непријатељству, па чак и мржњи Византинаца (Ромеја) према Словенима.

Недавно, на суђењу, Војислав Шешељ је, испитујући сведока, рекао да су Срби имали користи од крсташког напада на Цариград и Византију. Заправо, Стефан Немања је успео да оснује НЕЗАВИСНУ Србију тек када су крсташи потиснули Византију.

Поставио сам снимак на јутуб:

Моћ из сенке мушкости

Власт евнуха у Византији

Евнуси су играли велику улогу у Византијском царству и могли су да досегну готово све највише положаје у држави, али због физичког недостатка никако нису могли да заседну на царски престо. Међутим, било је времена кад су поједини евнуси имали толику моћ да су истински владали Царством



Цар Јустинијан на мозаику у Равени, а неки тврде да је на овом приказу евнух Нарзес други лево од цара.

Једна византијска загонетка гласи:

„Живо сам биће,
живим сам за себе,
човек и јесам и нисам,
митско чудовиште свакако нисам,
природе сам неодређене,
у ствари кривотворене.”

Решење ове тајанствене питалице је - евнух! И онима којима није пошло за руком да је одмах разреше, кад чују одгонетку биће јасно да загонетка није тешка. Реч евнух потиче из грчког језика и њено основно значење је „чувар постеље”, неко ко је лишен својства мушкости, ушкопљеник, затим, надзорник жена у харемима, чувар жена.

Евнух, односно ушкопљеник је мушкарац коме су одстрањене полне жлезде, такозване гонаде. Хируршки захват којим се то обавља назива се кастрација, то јест шкопљење, а таквом захвату могу бити подвргнуте и жене. Кад је реч о мушкарцима, треба нагласити да кастрирање изведено после пубертета изазива мање промене него оно до ког је дошло у детињству. Услед недостатка поменутих полних жлезда, мушки организам показује нарочите особине као што су упадљиво висок раст, слабо развијени мишићи, релативно мала лобања, смањена маљавост, узана рамена, висок дечачки глас, а у каснијим годинама и претерана, „женска” гојазност, посебно у пределу груди, доњег дела трбуха, на боковима и задњици. Кастриране жене немају менструацију, млечне жлезде се не развијају, а и скелет нема особене женске облике. Према чињеницама које је медицинска наука утврдила још у време Хипократа (460-око 377. пре н. е) евнух не оболева од костобоље и не ћелави. Кастрацијски учинак може бити последица тешке повреде или разорног патолошког процеса, као што је малигни тумор, а могуће га је постићи и рендгенским зрачењем.

Три врсте евнуха

Кастрација је била позната још од најстаријих времена, нарочито код мушкараца где су гонаде приступачније. Помиње се у грчкој, египатској и кинеској митологији, као и у Библији. Шкопљењем су се одвајкада служили узгајивачи стоке да би од силовитог мужјака - био он пастув, бик или вепар - створили доброћудну и мирну животињу, прикладну за пољске радове, тегљење, тов и производњу меса.
У древној Асирији у 2. миленијуму пре наше ере кастрација је била облик казне. Евнуси су на Далеком и Средњем истоку још од најстаријих времена били особље у харемима. Било да су ушкопљени због неког злочина или још у детињству, пошто би их купили од сиромашних родитеља, они су потпуно зависили од својих владара. Служили су као телесна гарда, а постајали су и војсковође, команданти копнених трупа или ратног бродовља. Почев од раздобља царства Чоу (око 1122-221. пре н. е) у Кини су евнуси обављали послове саветника, а такав обичај настављен је и у време династија Хан, Танг, Минг и Сунг. Слично је било и у персијској држави владарског дома Ахеменида (559-330. пре н. е), а затим и у Римском царству где су императори Клаудије (41-54), Нерон (54-6Cool, Вителије (69) и Тит (79-81) користили евнухе као политичаре. Евнуси су имали будућност и у Византијском царству, као и у муслиманским државама после 750. године. Познато је да се у Италији усталио обичај кастрирања дечака како би у зрелом добу били сопрани, док папа Лав XIII 1878. године није то забранио.

У историји хришћанства познати су појединци који су добровољно ушкопљени како би предупредили искушење или сексуални грех - знаменити богослов Ориген (око 185-254) био је један од најпознатијих - и они су се на особен начин појављивали у појединим раздобљима заснивајући своје деловање на новозаветним текстовима: „Јер има ушкопљеника који су се тако родили из мајчине утробе; има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили царства ради небескога. Ко може примити нека прими.” (Јеванђеље по Матеју 19, 12). Тако је у 3. веку постојала једна секта евнуха која је била уверена да на најбољи начин служи Богу. Узгред, у 18. веку у Русији и Румунији појавила се секта ушкопљеника која се тамо задржала скоро до нашег времена.
Током дуге историје Византијског царства евнуси су имали веома важну, а некада чак и пресудну улогу. Они су се могли срести како у цркви, тако и у војсци и чиновништву. Како је забележио цар и писац Константин VII Порфирогенит (913-959) послуживши се грубом али веома живописном стилском фигуром, у Великој палати било их је колико и мува у штали у пролеће. Ова оцена о бројности ушкопљеника у Царству превасходно се тиче рановизантијског (4-7. век) и средњовизантијског раздобља (7-11. век), док их је у позној Византији (11-15. столеће) било неупоредиво мање. Међу пет стотина робова које је Данилида, богата удовица с Пелопонеза, поклонила цару Василију I (867-886) било је сто врло лепих евнуха, за које се знало „да ће увек имати своје место на царском двору”.
Византијско законодавство разликовало је две врсте евнуха: ektomiai, ektomoi, то јест castrati, дакле они који су ушкопљени хируршким захватом, и spandones или thladiai, који су због телесне мане били лишени могућности да имају потомство. Из поменуте разлике проистицале су и неједнаке правне последице у погледу брака, наследства и усвојења. Најпре римско, а потом и византијско законодавство, устајали су против кастрације. Посебно је занимљива 142. новела цара Јустинијана I Великог (527-565) којом се ушкопљавање забрањује и строго кажњава, а из које се види да је смртност приликом извођења захвата у његово време била веома велика. Међутим, чини се да трговина евнусима из околних, варварских земаља није била забрањена. Продајом ушкопљеника нарочито су се богатили владари Абазгије и Лазике, а евнуси су увожени и из арабљанског калифата и с Балканског полуострва. Показало се да закони нису поштовани, јер постоје подаци о евнусима из племићких породица, као и из саме царске породице. Тако су, на пример, двојица синова цара Романа I Лакапина (920-944) били евнуси: законити син Теофилакт и ванбрачни Василије.
Већи број евнуха на владарском двору значио је и појачане источњачке утицаје у Византији. Они су из практичних разлога били неопходни у женским одајама царског двора, а то је било место где им се пружала прилика да стекну велики утицај. Будући да ушкопљеници нису могли да се попну на владарски престо, византијски цареви радо су се окруживали евнусима и поверавали им различите дужности. У време Константина I Великог (324-337) ушкопљеници су још били прилично ретки, али се њихов број повећао за владавине Константиновог сина Констанција (337-361). Покушај цара Јулијана Отпадника (361-363) да смањи њихов утицај, претрпео је неуспех. Штавише, временом се у Царству створио читав сталеж евнуха који је био хијерархијски устројен.
Михаило Псел, византијски филозоф, државник и историчар који је живео у 11. столећу, наводи да је цар Константин VIII (1025-1028), млађи брат и наследник страшног Василија II Бугароубице (976-1025), био окружен евнусима који су му били поверљиве слуге. Они нису били племенитог рода, већ туђинци и варвари, а Константин VIII васпитао их је по својим схватањима и удостојио највиших почасти и уважавања. Псел додаје да се срамна судбина тих људи искупљивала њиховом благородном природом: били су великодушни, без похлепе према новцу, дарежљиви и обдарени и другим прекрасним особинама.

Велики војсковођа
У Византији су постојала достојанства која су била нарочито установљена за евнухе, као и она која су, сагласно устаљеним обичајима, била резервисана за њих. Треба подвући и занимљиву чињеницу да су у случају да носе исту титулу евнуси имали предност над угледницима који су имали браду. Као и достојанственици с брадом, евнуси су увођени у достојанство или уручивањем инсигнија или указом, односно простом царском наредбом.
Према Филотејевом клитерологиону, списку византијских функционера из септембра 899. године, евнуси су могли да досегну готово сва од шездесет наведених достојанстава. Функције претора града, квестора и доместика биле су за њих искључене, што у случају доместика није доследно поштовано. Службе паракимомена, протовестијара, као и неких других, биле су резервисане за ушкопљенике. Према утемељеној царској идеологији, евнуси који су имали дворске и церемонијалне службе требало је да служе владара Византије на исти начин на који су анђели служили Богу. Посебну улогу имали су приликом пријема страних посланстава. Од великог значаја била је служба паракимомена, дословно „онога који спава поред”, односно начелника царске ложнице. Поједини способни евнуси - Јосиф Вринга, Василије Лакапин, Јован Орфанотроф - с тог су положаја водили државну управу.
Најчувенији евнух у византијској историји био је Нарзес, генијални дипломата и војсковођа, један од главних сарадника Јустинијана I. Он се истакао приликом побуне „Ника”, 532. године, кад је велики цар у очајању већ био спреман да побегне из Цариграда. Нарзес је ушао у преговоре са устаницима и спретном дипломатијом разорио њихово јединство. Касније је водио низ успешних ратова у Италији и пресудно допринео да Апенинско полуострво поново дође под скиптар императора.
Веома моћан био је и евнух Ставракије који је, уз евнуха Аетија, био главни саветодавац царице Ирине (797-802). Како бележи један истраживач, „на двору је владала загушљива атмосфера интрига и свакојаких сплетки” у којој су главну реч водили евнуси и жене.
Важну улогу за владе цара Романа II (959-963) имао је евнух Јосиф Вринга, способан, безобзиран, али и неомиљен. Међутим, он је пао после доласка на престо Нићифора II Фоке (963-969), погрешно проценивши снагу прослављеног генерала који се на челу малоазијских трупа појавио пред Цариградом.
Његов пад истовремено је означио и почетак велике каријере другог евнуха - Василија Лакапина, ванбрачног сина цара Романа I. Сви истраживачи се слажу да се радило о препреденом Византинцу, грамзивом и поткупљивом, али изванредном државнику и политичару. Евнух Василије Лакапин је више од две деценије, све до 985. године, играо веома значајну улогу у Царству. Тада га је уклонио имењак и рођак - цар Василије II Бугароубица.
У 11. столећу врло моћан евнух на византијском двору био је Јован Орфанотроф. Он је издејствовао да се његов млађи брат Михаило ожени царицом Зојом и за његове владавине (1034-1041) био је свемоћан у Цариграду. Спретно је управљао Царством, створио је услове да се чланови његове породице за кратко време обогате, али је прекомерно повећање пореза ком је прибегао изазивало незадовољство. Међутим, уклонио га је његов незахвални синовац Михаило V (1041-1042).
Евнуси су били прилично бројни и у редовима византијске цркве, како међу простим свештенством тако и међу монасима. Занимљив је податак да је од времена Лава VI Мудрог (886-912) манастир Светог Лазара у Цариграду био резервисан за ушкопљене.

Неколицина патријарха били су евнуси: Герман I (715-730), Методије I (843-847), Игњатије (847-858, 867-877), Теофилакт Лакапин (933-956), Полиеукт (956-970), а последњи је био Евстратије Гаридас (1081-1084). Вероватно је било евнуха и међу вишим црквеним достојанственицима. Лиутпранд из Кремоне у 10. столећу и папа Лав IX средином 11. века, пребацивали су Византинцима што евнухе постављају за епископе јер је то противно канонима цркве.

Тако у 1. канону Првог васељенског сабора који је одржан у Никеји 325. године стоји записано: „Ако је неко услед болести руком лекара или од варвара ушкопљен, нека такав остане у клиру. А ако је неко здрав сам себе ушкопио, нека се такав у клиру преиспита и да престане да пребива у њему (= клиру). Не треба оне који тако чине постављати у клир. Као што је казано, ово је речено за оне који су то дело с предумишљајем учинили, усуђујући се да се сами ушкопе (обезуде). Оне које су варвари или њихови господари обезудили (ушкопили), а у свему се нађу достојни, нека такви, по правилу (= канону) ступају у клир.”
Вероватно је овај канон настао поводом Леонтија, свештеника у Антиохији, који је становао с неком млађом девојком по имену Евстолија. Да би избегао оптужбе, а остао да живи с њом, сам је себе кастрирао. Антиохијски патријарх Евстатије (324-330), председавајући на овом Никејском сабору, због таквог поступка рашчинио је свештеника Леонтија.

Шта је рекао српски краљ?

У Византијском царству евнусима су повераване и највише војне дужности. Осим поменутих Нарзеса и Ставракија, ушкопљеник је био и познати војсковођа из 10. столећа Петар Фока. Међутим, било је и царева, попут Василија II Бугароубице, који нису волели да на више командне положаје постављају евнухе.
Евнуси су у ратовима могли да учествују и као обични војници. Занимљиву белешку о једном горостасном, али и не много спретном борцу доноси историчар Нићифор Вријеније, који је описао догађаје из друге половине 11. столећа. Али, у свом историјском спису он не наводи евнухово име. Реч је о сукобу који су са Селџуцима 1074. године имали браћа Исак и Алексије Комнини, од којих је овај други касније постао византијски цар. Међу царским евнусима био је један који је све запрепашћивао огромним растом и великом снагом. Они који би га погледали говорили би: „Ко ће од непријатеља моћи да се одупре оваквом човеку? Сви непријатељи ће побећи од његовог изгледа и урлања.” Био је то, чини се, прави оријаш међу византијским војницима.
У једном окршају с Турцима догодило се да се тај евнух затекао међу војницима који су били изложени најтежем удару непријатеља. Уследило је повлачење, али је евнух остао на бојишту. Учинио је то не због храбрости него зато што му је коњ био преморен. Ободрени бекством Византинаца, Турци су одлучно наступили.
Тада је евнух џин, чини се помало упаничено, позвао Алексија Комнина да му помогне. Како бележи Нићифор Вријеније, крв је прокључала у младом војсковођи и он је кренуо да спасе свог војника коме је запретила смртна опасност. Алексију Комнину пошло је за руком да растера муслиманске ратнике који су опколили евнуха и да га избави из опасности.
Нићифор Вријеније, иначе касније зет Алексија I Комнина, муж његове кћерке, учене принцезе Ане, подсећа евнуха и оне који су се дивили његовој физичкој снази да обележја најбољих војника нису ни величина тела, ни телесна снага, ни продорно урлање, већ херојство духа и стрпљење у савладавању тешкоћа.
После 12. века у Византији је било све мање евнуха и они су све ређе доспевали на високе положаје у војсци и цивилној управи. Један од веома познатих евнуха на размеђу 12. и 13. столећа био је Јован Јонополит кога с титулом паракимомена у свом делу у два наврата помиње историчар Никита Хонијат. Реч је о два похода која је као војсковођа предводио, први у околину Анкаре 1195, а други против отпаднутог обласног господара Манојла Камице 1201. године. Старији Никитин брат, Михаило Хонијат, митрополит Атине и познати интелектуалац, Јована Јонополита упоредио је са знаменитим евнухом Нарзесом, поменутим војсковођом и дипломатом цара Јустинијана I.
Један податак о евнусима у позној Византији везан је и за Србију. Реч је о неуспелом покушају орођавања два владарска дома, Палеолога и Немањића, између 1267. и 1269. године. О овом догађају писао је византијски историчар и монах Георгије Пахимер. Он наводи како је српски краљ Стефан Урош I (1243-1276) прилично неблагонаклоно примио византијску делегацију и „гледајући њихову пратњу и послугу, а нарочито евнухе, питао шта би они требало да буду. А када је од њих (Византинаца) чуо да је такав царски ред и да принцези следи таква пратња, он је негодујући рекао: ‘е, е, шта је то? нама није уобичајено такво понашање.’” Неки наши истраживачи мисле да се српски краљ само правио невешт и да је свакако знао за евнухе.
Смањен број евнуха у позној Византији, као и слабљење њиховог некадашњег угледа и моћи, могу се објаснити променама у општем систему вредности до којих је дошло под утицајем латинског света западне Европе. Крсташки ратови и ритерска схватања допринели су томе да у први план избије величање „мушких” квалитета, где ушкопљени нису имали шта да траже. Премда је њихов број опао, евнуси у Византији никада нису сасвим нестали.

Прокопије у “Тајној историји” описује Јустинијанову жену Теодору као блудницу:



“…….Са својим љубавницима је оргијала и изазивала њихову похоту увек проналазећи нове начине полног општења. Тако јој је увек успевало да придобије разуздане људе. Она чак није сматрала потребним да то чека да ураде људи са којима је била него је напротив сама разузданим шалама и грубим покретима кукова изазивала све пролазнике, нарочито ако су то били голобради младићи. Заиста, гори роб страсти у свим облицима се никад није родио. Често је одлазила на заједничке ручкове са десет или више веома снажних младића, који су се курвали с њом; она је лежала са свима читаву ноћ, а кад би сви клонули и више нису могли да врше тај посао, одлазила би њиховим слугама којих је било око тридесетак и са сваким од њих спавала, али се никако није могла заситити у блуду.
Једном приликом је ушла у кућу једног од угледних људи за време гозбе. Како причају, она се пред свима попела на онај део софе на којој су узваници лежали, где се налазе њихове ноге, подигла је пред свима хаљину, не оклевајући да покаже своју разузданост. и мада је увек радила на сва три “отвора“ она је пребацивала природи што јој није подарила И дубље рупе на грудима, како би могла да измисли неки нови начин и да на овом месту полно ужива. И мада је више пута остала трудна увек је проналазила и измишљала неки начин како да изврши побачај……..“

Насељавање Словена у Малу Азију и Сирију


Од свих раносредњевековних историјских веза између Словена и Арапа, историографије словенских и несловенских народа су убедљиво највише обрађивале тему малоазијско-сиријске словенске раносредњевековне дијаспоре, тако да ћемо овом приликом навести само најзначајније моменте.

Јаке везе Арапа и Словена почињу од друге половине 7. века. Балкански Словени, тада још увек независни и не-хришћани, од тада се суочавају са ширењем прво византијске власти са истока, а касније и франачке власти са запада[3], а паралелно са овим, почело је међу Словенима ширење западног, односно источног хришћанства[4]. У таквој ситуацији, дошло је на појединим подручјима до отпора византијској и касније франачкој власти. Будући да су Арапи представљали овим, тада најјачим хришћанским државама и највеће непријатеље, дошло је и до природног савезништва између Арапа и Словена. На овом, као и на другим подручјима као што ћемо видети, Словени који би овом приликом прелазили на арапску страну, или се насељавали на територијама под њиховом влашћу, највероватније су били пагани или барем крипто-пагани, и као такви су већином и релативно брзо прихватали ислам, што нам уосталом и сведоче њихова забележена имена.

Ову чињеницу не треба протумачити одмах као некакву одбојност Словена према хришћанству, или већом блискошћу словенске паганске религије са исламом, већ једноставно као природан процес одупирања и подозрења према, пре свега насилом наметању за њих тада туђих култура и језика, а паралелно са тим и религија, које су од мањег дела становништва можда доживљаване и као духовно потчињавање освајачима. Са друге стране, мора се узети у обзир да је историјски утврђена извесна веза и утицај Хришћанства[5] на Словене и пре насељавања на Балканско Полуострву, а већина историчара сматра да је и највећи број староседелаца (романизованих Илира, Келта, Трачана и других), који се до краја средњег века асимилују у Словене, остао хришћанске (или крипто-хришћанске) вере. На арапску страну су дакле највероватније прелазили пре свих они који су недовољно били утврђени у хришћанству, а нашавши се у тој новој средини, није било већих препрека за њихову постепену асимилацију.

У тежњи да са једне стране поврати територије изгубљене словенским насељавањем, а са друге стране да учврсти тада несигурну границу према надолазећој арапској сили, Византија је 658.под василеусом Констансом II Погонатом (Kώνστανς, 641-668) после првог успешног похода на Словене насељене у Македонији и Тракији, почела са организованим насељавањем Словена у Малу Азију.

Сведочанство да је сигурно међу овим Словенима било и Срба, је и помен града Гордосервона (Γορδοσερβον) у Малој Азији.Како велика већина историчара сматра, ради се највероватније о Србима насељеним из околине града Србица (τα Σερβλια) у данашњој Егејској (или грчкој) Македонији.

Византијска колонизација Словена у Малој Азији је добила снажан замах после похода василеуса Јустинијана II (Ίουστινιανός ό Ρινότμετος, 685-695) на македонско-тракијске Словене 688/689. године. По најзначајнијем византијском извору тог времена, хроничару Теофану (Θεoφάνην, дело Χρoνoγραφία из прве половине 9. века), војска која је била састављена од словенских пресељеника у Малу Азију, је бројала 30000 људи. Ова цифра, иако највероватније претерана, ипак говори о немалом броју словенских колониста[6].

Да малоазијски Словени византијску власт нису доживљавали са симпатијама, сведоче нам сачувани подаци, који говоре да је међу овим Словенима често долазило до масовних прелажења на страну Арапа. Највећи такав пребег се десио 692. године, кад је дошло до великог пораза византинаца, и преласка Јерменије под апсолутну власт арабљанског Калифа [7]. Арапи су Словене населили на своје погранично подручје према Византији, у Малој Азији и северној Сирији.

Преломни тренутак у историји малоазијских Словена десио се 821. када долази до великог устанка под вођством извесног војсковође Томе против византијске власти. Овом приликом треба истаћи да је овај устанак имао пре свега верско-социјални мотив, јер су устаници били мотивисани пре свега иконофилством (за разлику од владајућег у Византији, у то време иконоборства) и тешким условима живота. Опет уз помоћ Арапа, Тома сакупља велику и шаренолику војску, а од стране Антиохијског Патријарха и пристанком Калифа, добија и титулу василеуса. Ипак, 823. после неуспешне опсаде Константинопоља, савладан је и погубљен у Аркадиопољу. Сломом овог устанка, словенско име на простору Мале Азије и Сирије је нагло почело да се губи, да би током 10. века и потпуно замрло.

Откуд Авари у земљама Јужних Словена

Уобичајени су текстови у нашим уџбеницима о аварско-словенском ратном походу против Источног Римског Царства (Византија). Према њима, Авари и Словени су прелазили Саву и Дунав и пустошили римске покрајине на Балкану, опседајући веће градове, укључујући Солун и Цариград. Но, француски историчар, професор на Сорбони Франсис Конт проналази документа Грка, у којима нема ни помена о аварско-словенском ратном савезу. Тамо пише да је војни савез склопљен између Источног Римског Царства и Авара против Словена у Тракији, у 6. столећу после Христа. У питању је запис грчког историчара Менандара:

"Четврте године владавине цара Тиберија (581), око 100.000 Словена опустошило је Тракију и многе друге области... Тиберије није имао довољно снаге да се супротстави Словенима и Аварима. Упутио је посланство аварском кнезу Бајану, који, у том тренутку, није био непријатељски расположен према Византинцима. У таквим околностима, Тиберије га је гурнуо у сукоб са Словенима. Шездесет хиљада наоружаних и оклопљених аварских коњаника прелазе Илирију, Скитију (у то време област између Доњег Дунава и Црног мора), најзад и сам Дунав - чамцима, саграђеним тако да је могућ превоз у оба смера. Чим су се Авари искрцали на другу обалу, одмах су почели да пале словенска села, да их уништавају до темеља и да пустоше поља: све живо је бежало у честаре и густе шуме".

Френсис Конт налази Словене и пре 6. столећа на Балкану:

"Током првих столећа нове ере, Римљани сведоче о додирима (непосредним или посредним) са Словенима на источним границама Царства; од Северног до Црног мора, од Германије до Тракије, дуж целог Дунава".

У "Историји Гота", историчар Јорданес (7. столеће) записује:

"Склавини живе на простору од града Новијетуна (јужно од данашње Љубљане) и језера Мурсјанскиј..."

Подаци професора Новаковића

Френсис Конт ће навести и документ цариградског патријарха Николе Трећег (1084-1111), у којем ће се видети да су Словени господарили целим Пелопонезом - од времена кад је цар Тиберије потписао војни савез с Аварима против Словена. Патријарх пише цару Алексију Првом Комнину: "Целих двеста осамнаест година, ни један Роман није ногом ступио на Пелопонез...", а Френсис Конт цитира и сачувану грчку "Монемвасијску хронику", у којој се наводи, такође, да су Словени владали Пелопонезом 218 година, од 587. до 805. године, а његовим деловима све до 950. године.

Како је Византија средила Србе

Према наводима младог Рибникара, у организацији живота Старих Словена није било сиромашних, насиља над женама. Декаденција је наступила са “лажном византијском културом”
Почетком године у коју смо закорачили, “Фонд Рибникар” при “Политикиној” кући у сарадњи са “Народном књигом” објавио је изузетно значајно дело – “Облици својине у нашој историји средњег века” чији је аутор Владислав Ф. Рибникар. Објављивање овог дела двадесетогодишњем Владиславу донело је Видовданску награду која му је уручена 1891. године. У то време Видовданску награду додељивала је Београдска општина. Млади Рибникар био је награђен и са четири стотине ондашњих динара.

Да би дочарао какви су правно-економски односи владали у средњовековној Србији, млади Рибникар је веома исцрпно писао о односима у заједницама у којима су живели наши преци, Стари Словени. Он наводи да су релације међу људима у словенским племенима биле, рекло би се, готово савршене. Данас изгледа непримерено то што код наших предака није постојала лична имовина, све је било заједничко. Резултат је – није било сиромашних. Када је реч о земљи на којој се живело, између осталог, Рибникар пише и ово: “Земља, на којој је живело једно такво племе, звала се племенштина. Та се земља није могла делити, она је била опште имање целог племена, које су сви подједнако уживали. Непокретног личног имања није било. Није, дакле, чудо што тада својине у правом смислу те речи није могло ни бити.”

Такође, занимљиво је истаћи да су жене уживале велику слободу, Рибникар пише о томе овако: “Жена није стајала у неограниченој власти свога мужа, већ је била пуноправна личност, која је чак и на суду могла сведочити. Она је имала половину мужевљевог имања.” Овакве односе млади Рибникар сматра похвалним. Сиромаштво и свакојаке недаће Србима су донели правно и законско угледање на Византију. Једни су, нажалост, постајали све сиромашнији и беднији, други све богатији и бахатији...Овај пример је лепа апологија високој претхришћанској култури коју су баштинили Стари Словени. Нажалост, обичај је да се претхришћанске цивилизације сматрају инфериорнијим од хришћанске. Присетимо се само књиге Роланда Рајта “Отети континенти” у којој Рајт пише о томе како су се “цивилизовано и културно” понашали неки фрањевци које је предводио злогласни Дијего Деланда, када су мачем хтели Мајама да наметну хришћанство. Порушили су велелепне грађевине, какве је хришћанска Европа само могла да сања. И не само то – свирепо су убијали недужне људе... Према Рибникаровој студији – Византија нам је дошла главе. Срби су научили од Византинаца да богато дарују манастире. Па уместо да манастири остану оно што и треба да буду – самотишта у којима живе подвижници – постали су центри богатства и сваког другог обиља. Фром би рекао – леп пример анатомије деструкције... Богумили, како пише Владислав Рибникар, заговарали су стари поредак, словенски. У коме човек није могао да буде роб, као у Византији. Велика претња били су богумили, ти анархисти духа – од којих су дрхтали лажни хришћани. Коначно, богумили, као и наши преци Стари Словени, живели су у друштву без државе, дакле – били су анархисти. Нису ли друштво без државе научавали великани анархистичке мисли, попут Бакуњина, Кропоткина и Прудона. Да пренесемо ствар у данашње време. Да смо остали да живимо по моделу “племенштине” посланици не би могла бахато да себи повећају плате на готово седамдесет и шест хиљада динара, док пилоти борбених авиона и доктори наука зарађују између двадесет и три и тридесет хиљада динара. Тако нешто немогуће је у друштву без паразита државе. Када је реч о насиљу над женама – модел “племенштине” недостижан је узор поштовања жене, коју су наши преци високо ценили, верујући да је планета Земља заправо жена. Много тога да се научити из студије двадесетогодишњег Владислава Ф. Рибникара. Нажалост, Рибникар пише: “Српском народу није било досуђено да се самостално развија и напредује, већ у његов живот продреше многи страни елементи, који искварише лепе и чисте српске обичаје, напојивши га својим штетним духом.” У наставку, Рибникар додаје: “Насупрот српском племенском животу, у коме се јасно и лепо огледао културни дух целокупног словенског племена, стајала је византијска империја са својом лажном, извештаченом културом. Она је већ била морално пала, а и материјално стање не може бити горе.”

Владимир Ћоровић: Историја Срба
http://www.rastko.org.yu/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/2_7.html

Међу Словенима још су биле доста живе традиције о својој држави и доста јака племенска свест у супротности према Грцима. С тога је сасвим разумљиво што се на притисак власти јавио јак и бунтован отпор. Тим пре, што је и нова пореска политика византиских власти, с одбијањем примања прихода "у природи", раздражила свет у Маћедонији. Отворен устанак изби, кад у земљу стиже из грчког ропства Петар Дељан, који се издавао за сина цара Радомира. Устанак је букнуо 1040. год. на северу, у околини Београда, на подручју угрожаваном од Печенега, где се Петар, вероватно, надао и помоћи од Мађара, пошто му је мајка, ако је он доиста био Радомиров син из првог брака, била мађарска принцеза. Устанак се брзо рашири по свој данашњој северној Србији и доприје до Ниша и Скопља.

У исто време изби и устанак у Драчу против тамошњег грамжљивог византиског заповедника, а на чело устанка дође неки Тихомир, као одличан војник. Очевидно је, већ по имену вође, да је у том устанку словенски елеменат узео жива учешћа.

Поред та два, избио је и устанак у Зети, најозбиљнији и најуспешнији. После убиства кнеза Владимира, прича Дукљанска Хроника, у земљи је настало безвлађе и злурадост. Которани су убили кнеза Драгомира с мотивацијом, да неће више владара који ће их притискати, и да је дошло време када владара нестаје. Али после грчког завојевања у земљи је настало тешко стање. Син Драгомиров, Доброслав, узео је на се перфидну улогу, да подбада Грке на све веће опачине, правећи им се иначе као пријатељ, а бунио је с друге стране народ против угњетача. И једног дана, киван на Грке, народ се диже и поби све њихове великаше, који се затекоше међу њима. Тада позваше Доброслава, који прими власт над народом и поче борбу за ослобођење. Тај Дукљанинов Доброслав у грчким списима зове се Стеван Војислав, и ми сви ово друго име, пошто се налази у поузданијим изворима, узимамо као право. Грци су нам забележили, да је први устанак међу Србима букнуо 1035/6. године, али да је брзо завршен једним наметнутим уговором. Војислав је био узет за таоца и одведен у Цариград, а надзор над побуњеном земљом поверен Теофилу Еротику. Војислав је наскоро побегао, дочепао се својих планина и почео борбу, завладавши убрзо читавим крајем од Захумља до Скадарског језера.

Зетском успеху знатно су помогли устанци Дељанов и Тихомиров. Као услед ватре подметнуте с више страна читав је Балкан буктао у побуни. Дељанова војска сједини се с Тихомировом. Да не би било борбе о првенство, Тихомир би убијен, а Дељан проглашен за јединог владара. Победоносна војска устаника продре чак до стародревне Тебе. Уз пут, као у Епиру, где су убили пореског старешину, придружише им се и други незадовољни елементи. Цар Михајло, уплашен, побеже у Цариград из Солуна, у коме се тад случајно налазио. Усред тих успеха стиже устанике несрећа. Алусијан, син фаталнога цара Владислава, који је био намесник у Ерзеруку, па ради неких неправилности стављен под истрагу и прогоњен, побеже у Европу и, чувши за устанак, јави се Дељану код Острова. Он је пожурио да се поставио као кандидат за престо, иако то није хтео одмах да каже. Дељан га је примио лепо, поделио чак власт с њим и дао му добар део војске, да с њом заузме Солун. Али неспособни Алусијан претрпи пораз. Да се освети Петру за прекоре с тога, и да га уклони као такмаца, Алусијан га даде, на једној нарочито приређеној гозби, опити и ослепити. То недело не донесе му оно чему се надао; народ није био нимало вољан да пође за таквим човеком. Алусијан, видећи то, оде Грцима. Цар Михајло, обавештен о свему, пожури према Острову, нападе тамо пометену војску и порази је, а слепог Дељана зароби. Иза тог пође за Прилеп, који је бранио Манојло Ивац, вероватно сродник храброг војводе Самуилова. Пошто су освојили тај град Грци су пошли према северу, где су устаници дали последњи отпор код Бојане, близу Софије. Кад је и тај био скршен, 1041. год., читава Маћедонија допала је поново под грчку власт.

Срећнији беше у својим борбама Стеван Војислав. Протеравши грчке власти, он је у својој горовитој отаџбини био несметан од Грка све док није сам дао повода за нападај. Цару Михајлу, који се бавио у Солуну, беше послата, вероватно из Јужне Италије, једна велика пошиљка злата од 10 кентенара. Бура је лађу са тим драгоценим теретом бацила на зетску обалу. Војислав је злато, које му је тако дошло на ноге, запленио и задржао, поред свих протеста царевих. Тада се цар Михајло одлучио да казни одметнутог кнеза. Евнух Георгије Проват доби наредбу да крене у Зету. Тај војсковођа западе у зетским кланцима у спремљену заседу, 1040. год., и би потпуно поражен. У овој борби нарочито се истакао Војиславов син Радослав, који је убио једног од грчких заповедника и тим унео прву забуну у њихову војску. Спречени Дељановим напредовањем, Грци нису могли да одмах понове нападај, него су морали пустити, да се Војислав ојача и довољно спреми за даље борбе.

Цар Михајло није доживео нове потхвате у Зети. Умро је, још млад, крајем 1041. год. У Цариграду је цео почетак наредне године прошао у дворским побунама; царица Зое била је отерана у манастир и поново враћена, а на престолу се за пола године измењаше два цара. Од 11. јуна 1042. трећи муж царице Зое и нови цар Византије постаде Константин IX Мономах. Једно од првих дела новога цара беше казнена експедиција против Зете. Драчки заповедник, патриције Михајло, доби заповед да покори Зету. Дукљанска Хроника има вест, да је цар послао посебне људе са доста злата и сребра, да покрене против Зећана рашког жупана, босанског бана и захумског кнеза. Ако би та вест била тачна, онда би то значило да те земље нису у то време биле у потпуној грчкој власти, него да су домаћи владаоци, можда под номиналном грчком врховном влашћу, имали извесна автономна права, или су их можда сами себи проширили услед метежа у Царевини, изазваних Дељановим и Зетским устанком. Ти су се владари одазвали позиву, послали своје чете у помоћ и поверили их Љутовиду, хумском кнезу, као врховном заповеднику у том походу. Он, доиста, крену против Зете с требињског подручја, а Грци са великом војском (говори се о 60.000 људи) навалише од Скадра и Бара. Зећани се повукоше у кланце црмничке нахије. Грци су опленили богате долине приморске Зете, и не хтедоше да иду дубље у планине. На повратку наиђоше све кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. По причању Грка Кедрена, Срби су осули на Византинце камење и стене и стреле са својих висина, а ови су, не могући да употребе своје оружје, гледали само да изнесу живу главу. Настрадоше ужасно. Као вихор, јурнуше Зећанци за преплашеном гомилом, која је, по грчком извештају, изгубила 7 заповедника и на 40.000 људи, и гонише их све до реке Дрима.

Победивши тако Грке, Војислав се обрте према Љутовиду. Изабра 50 од заробљених Грка, па их, онако заплашене и рањаве, посла пред собом Хумљанима, да испричају грчку погибију. Љутовид је, међутим, неактиван чекао код Клобука. Кад је Војислављев син Гојислав стигао са зетском војском пред Клобук, није му било тешко да разбије савезничку војску. Сам је Љутовид био рањен на мегдану са Гојиславом и двојицом његових људи. Зетски успех био је, према том, потпун на обе стране. Границе Војислављеве државе допреше, по Дукљанину, све до Војуше на истоку, а читава требињска област (с Конављем) на западу, заједно с неким деловима приморског Хума (до Стона) дође под његову власт. Ова је победа била извојевана крајем 1042. године.

После овог пораза Византија није предузимала ништа против Зете. Задржале су је, вероватно, у први мах опасне навале Руса, који стигоше до под саму престоницу (1043. год.) и заплети с Норманима, који почеше систематски потискивати Грке из јужне Италије. На сам Балкан све чешће упадаху гомиле Печенега. Византија је на муци с њима. Једне мити, друге шаље у војску, у Малу Азију, а треће, по предлогу намесника у Бугарској, насељава у подручју између Ниша, Софије и Скопља. Грамжљиви, насртљиви, непоуздани, они постају напаст Царевине; њихови походи, пљачкашки и разбојнички, допиру понекад до самог Цариграда. Војислав је, због свега овога, у далекој Зети био остављен на миру. Једино је дубровачки грчки стратег Катакалон намеравао једну превару у стилу оних, какве су изведене против Ивца и Сермона. Он се понудио Војиславу да му буде крштени кум једном новорођеном сину. Војислав је, лукав и опрезан, тобоже пристао и уговорио састанак у једном пристаништу. Катакалон је стигао са ратним лађама, али кад је ступио на сухо, искочише из заседе Војислављеви људи, те га с пратњом ухватише и оковаше. Срби на то освојише и ратне лађе, те на њима одведоше Катакалона као сужња у Стон. Војислав је умро у Прапратни, у својој престоници, и сахрањен је у цркви Св. Андрије.

После Војислављеве смрти, према причањима Дукљанске Хронике, покушало је становништво требињске области, под водством неког Доманца, да се ослободи зетске врховне власти. Наследник Војислављев, Михајло, имао је доста муке док је савладао устанике, захваљујући за коначни успех свом, у борбама с Грцима већ опробаном, брату Радославу. Са Византијом Михајло нема уопште никаквих сукоба. Он је био задовољан, као и отац му Војислав последњих година, да њега Византија остави на миру, да би могао средити своје односе у Зети и са суседима. Византија је, међутим, сита дворских криза и сплетака, решила једном војничком побуном за дужи низ година питање царства и царске династије. Год. 1057. проглашен је за цара Исак Комнен, први из династије Комнена, која ће Византији после дати три узастопна велика владара и која ће, последњи пут, обновити амбиције и традиције Источне Царевине Јустинијанове. Исак је владо мало, и сам је помогао да дође на престо његов пријатељ и одлични финансијер Константин X Дука, који је имао да среди поремећену администрацију у држави. Михајло је, негде око 1052. год., ушао у интимније везе с Грцима и добио је титулу њихова протоспатера, а има вести и да се оженио једном грчком принцезом. Шта је Михајла определило да се приближи Византији није поближе познато; односи у суседству, колико се данас зна, нису по њ били много опасни.

У XI веку Балкан је био са више страна преплављен нападајима туђих народа. Руси су долазили под Цариград; Мађари су одавно почели да се спуштају преко Дунава; Печенези су се већ угнездили у неким крајевима, где се у месним именима још очувао спомен на њих (ср. на пример Печењевце, Печеноге и сл.). Год. 1065. избило је у наше крајеве још једно ново племе. То су били Кумани, или по руском Половци, племенски сродници Хуна и Авара. Они су избили на Балкан за Печенезима, а потискивани од Руса. Њихова појава, 60.000 на број, значила је читав ужас. Они су као поплава прелили читаву Бугарску и допрли чак до Цариграда, Солуна и Хеладе, а да им грчка војска није нигде ставила озбиљан отпор. Кумане је, у главном, уништило то, што су се разлили сувише далеко, па су, онда страдали као појединачне групе. Кад су, притешњени, замолили милост, населише их по области око Скопља, где Куманово још и данас носи јасан траг спомена својих некадашњих житеља. У Мађарској, они су се одржали дуже и трагова о њима има много више. Још опаснији од тих северних нападача беху за Византију авантуристички Нормани, добро познати ради својих смелих подвига у хисторијама свих северних европских народа. Они су 1073. имали у својој власти целу византиску Јужну Италију, а од онда показаше јасно своје тенденције да се пребаце и на источну обалу Јадранског Мора. Они су радили донекле у споразуму с папама, које су раскинуле све везе с Византијом и 1054. год. објавили и дефинитивни прекид с цариградском патријаршијом.

Роман, син некадашњег намесника данашње Србије, Константина Диогена, беше, чудним стицајем прилика 1067., постао цар. Год. 1071. изгубио је једну битку и царство. У Цариграду, по обичају, почеше страсне сплетке и борбе око престола. Роман је у Малој Азији узалуд покушао да се одржи; али је ту, на очиглед Турака, који су све више узимали маха, открио унутрашње борбе Византије. Сем Турака, Царевини се јавише непријатељи и с других страна. Јужна Италија, под вођством Нормана, сасвим се ослободи византиске власти. Ове метеже и борбе искористише, међу осталима, и маћедонски Словени, чији се борбени дух не беше смирио ни после толико скупих искустава. Можда је било каква потстицаја за то од људи цара Романа. Маћедонски бољари, већином из околине Скопља, под Ђорђом Војтехом, чије име не казује словенско порекло, дигоше прави устанак. Да у борбама не би остали осамљени, они се обратише за помоћ кнезу Михајлу у Зети. Сигурно је било сећања на сродничке везе између Самуила и Владимира, односно на заједнички рад маћедонских и зетских поглавара. И устанак Војислављев, сасвим вероватно, не пада случајно кад и акција Петра Дељана. Михајло прихвати њихову понуду и даде им као поглавицу свога сина Бодина, 1073. год. Са Константином Бодином Михајло је послао војводу Петрила и врло мали број војске, свега 300 људи. Опрезан, Михајло као да није хтео да улази у велику авантуру и хтео је само да одржи везе с покретом и да осмотри општу ситуацију. У Призрену Бодина прогласише, према традицији која је још била жива за "бугарског" цара, и по последњем бугарском цару Петру он доби ново име Петар. Скопљански намесник, који покуша да угуши покрет, би поражен и заробљен. На то се маћедонска војска, недовољно мудра, и жељна да покрет што више територијално прошири, подели на двоје: једна пође према Нишу, с Бодином као вођом, а друга у јужну Маћедонију. И Михајло, помаган од Хрвата, нападе на драчку област и византиске градове у Далмацији, верујући после првих успеха, да је покрет на добру путу. Међутим, јужни део маћедонске војске, који беше без напора узео Охрид и Девол, настрада под градом Костуром. Тамо се беше прикупила не само византиска војска, него и неки бугарски и маћедонски великаши који су били против устанка. Сузбивши Петрила, Византинци се обрнуше против Бодина, уз кога беху пристали сви крајеви од Срема до Видина. Кад Византинци узеше Скопље Бодин се, у зиму, по снегу, упути из Ниша према Зети. Код Пауна, на Косову, стигоше га Грци, потукоше га и заробише. Тако је скрхан и овај маћедонски устанак. Као заробљеника одведоше Бодина у Цариград, где га затворише у манастиру Св. Срђа и Вакха. Кад је Исак Комнен био послат у Сирију, упућен би тамо, у Антиохију, и млади Бодин. Одатле се спасао и вратио у отаџбину помоћу млетачких бродара, које за то беше најмио његов отац.

Кад је скршен маћедонски устанак, Византија одлучи, да казни и Зећане и Хрвате. Драчки намесник, Нићифор Бриеније, доби наредбу за нападај. Кратки извештај његова сина каже, да је он победио зетског непријатеља, да је узео таоце и да је оставио посаде у важнијим местима, нарочито далматинским, које је опет повратио ромејској власти. Карактеристична је његова опрезност, за већу сигурност војске, да је дао прокрчити кланце и путеве, како не би прошао у тој горовитој земљи као његов претшасник. Знамо, да је овом приликом потпуно уништена Преспа и опљачкан храм С. Ахилија. Дукљанинова Хроника додаје још, да је у овим борбама Михајло погубио све синове сем заробљеног Бодина. Борба је завршена 1074. год.

У Риму је, у ово време, био на челу цркве као папа моћни Гргур VII, једна од најистакнутијих и најауторитативнијих личности у целој хисторији папа. Као представник божије моћи он је на земљи хтео папској власти да створи не само морални, него – стварни физички престиж. Он хоће папску моћ да натури као државну; хоће да буде дародавац круна; главни регулатор светске политике у религиозном замаху. Он 1076. год. доводи до престола хрватског краља Звонимира, али као вазала папске курије. Изгубивши поверење код Византије, кнез Михајло је морао тражити наслона на некој другој страни. Природно је, да га је потражио код тада силног папе Гргура, који му је од главних европских сила био најближи. Вероватно је деловао и пример хрватског краља. Папа није имао никаква разлога, да Михајлову понуду не прими. У једном писму од 9. јануара 1078. Михајло се назива краљем. Према томе, он је ту титулу добио по свој прилици током 1077. год. Папа је, примањем Михајла, хтео очевидно да појача свој утицај на источној страни Јадранског Мора, односно да поврати позицију изгубљену 732. године. Врло је вероватно, да је папа и од Михајла тражио да призна његову врховну власт, по свом освештаном начелу. Михајло је то признао исто као и Звонимир, без икаква уштрба по политички значај своје државе. Напротив. Она је тим само добила; имала је сад формално признање са најкомпетентнијег места у Европи. Вреди забележити, да је тих година, 1076. год., и трећа словенска држава, Пољска, добила "краљевство" од Гргура VII.

Михајло је желео, да у својој држави добије и посебну архиепископију као верску централу. О том је и писао папи Гргуру. Католици његова подручја, – а и он сам беше католичке вере, – беху под влашћу дубровачке епископије, коју недавно беху потчинили спљетској архиепископији. Разумљиво је по том, што Михаило није радо гледао, да његови поданици имају свог верског поглавицу у туђој држави. Али он није дочекао да му се та жеља испуни. Тек је за време владе његова сина Бодина, 8. јануара 1089. год., барска епископија добила дуго жељено унапређење.

“Južni Sloveni pod vizantijskom vlašcu (600-1025) “ Tibora Živkovica (1966) najsveobuhvatija je studija, do sada napisana, o doseljavanju Slovena na širokom prostoru Balkanskog poluostrva, od Dunava do krajnjeg juga Peloponeza. Ova knjiga koju su objavili Istorijski institut i Službeni glasnik, nastala na osnovu višegodišnjeg istraživackog rada, zasnovana je na brojnim izvorima: grckim, latinskim, slovenskim, arapskim. Izlaganje pocinje oko 613. godine kada stiže prvi talas doseljenika, da bi nekoliko decenija potom stigao i drugi u kome su, kako to autor cesto u studiji navodi, Srbi i Hrvati.

APANAŽE I CINOVI

ŠTA je to do cega ste došli, a što do sada nije bilo poznato?
- Knjiga je podeljena u tri velika poglavlja shodno geografskom prostoru na koje su se Sloveni doselili: Peloponez, zatim Makedonija, Tesalija, Epir i Helada kao druga celina i treci deo obuhvata Slovene dalmatinske obale i središnjeg dela Balkanskog poluostrva. U svakom poglavlju se javljaju i brojne nove i zanimljive cinjenice. Recimo, prema staroj istoriografiji, kako domacoj tako i stranoj, verovalo se da su Sloveni došli na Peloponez vec 586. godine. Medutim, istorijski podaci ukazuju da su oni tu došli pocetkom 7. veka. Još jedan problem koji je ranije bio uocen ali nikada nije razraden je kakav su Sloveni imali odnos sa starosedeocima. Odgovor na ovo pitanje, najkrace receno glasi: više od dva stoleca živeli su izolovano, oslonjeni na svoju samodovoljnu privredu i nisu imali gotovo nikakve kontakte sa starosedeocima.

Ovde se namece pitanje koje ste toponime vi koristili? Odnosno da li toponime definišu starosedeoci ili oni koji dolaze?
- U jednoj velikoj studiji koju je radio Georgakas obradeno je cak 8000 mikrotoponima sa podrucja Peloponeza u kojima autor nije uspeo da prepozna ni jedan slovenski toponim. Navodi samo grcke, turske i albanske. Nisam filolog, ali ako toponim glasi Selo, Poljana, Podgora ili slicno, ocigledno je da su u pitanju slovenske reci. Primenom izuzetno kritickog metoda siguran sam da ih je više od 200 slovenskih. Interesantan je nacin na koji su Vizantinci Slovene uvukli u polje helenizacije. Jedan ratni sukob, na samom pocetku, po pravilu je bio dovoljan da bi otpoceo proces tokom kojeg su viši slovenski slojevi ulazili polako u administraciju, dobijali neke niže vizantijske cinove i zvanja, po svoj prilici i apanaže... Bitan momenat, koji sam u ovoj studiji podrobno istraživao je to što je nakon politickog potcinjavanja dolazilo do uspostavljanja crkvene organizacije. Naime, vec 70-tih godina 9. veka formirane su na prostoru današnje Tesalije, Epira i Makedonije episkopije slovenskog imena - npr. Draguvita, Vucjaka, Žitonje...

CUDA SU MOGUCA
ŠTA je to što je vas licno kao naucnika i istoricara najviše iznenadilo?
- Upravo taj proces helenizacije koje su Vizantinci tako mudro i diplomatski sprovodili. Nacin na koji su oni te videnije Slovene, odnosno njihove porodice uvlacili u svoje upravne strukture, a ovi bi potom korak po korak uticali na niže slojeve. Ova knjiga se u odredenim primerima može posmatrati i kao svojevrstan udžbenik vizantijske diplomatije prema varvarima.

Navodite u knjizi da je jedan izvor koji govori o Slovenima Makedonije i Tesalije spis crkvenog stanja, a njegovo jezgro su “Cuda sv. Dimitrija”. Dakle, da li su “Cuda” istorijski izvor?
- Jesu. Ali na to sam skrenuo pažnju zbog oprecnih tumacenja istoricara na koja sam nailazio. Jer, jedni su tvrdili da je ipak rec o spisu crkvenog postanja sa elementima legendarnog, dok su raspravljajuci o odredenim problemima ta ista “Cuda” koristili kao pouzdan izvor. Takav pristup izvoru nije moguc - on je ili pouzdan ili nepouzdan; ako ga kriticki odbacujete onda na drugom mestu ne možete da ga bez kritike koristite. Recimo “Cuda sv. Dimitrija” opisala su dva coveka. Jedan piše na osnovu sopstvenog svedocanstva, a drugi po secanju starijih sugradana, žitelja Soluna. Ocevidac opisuje stvarni dogadaj, samo što spas grada pripisuje cudima sveca. Tako, u pomenutom slucaju, imena slovenskih plemena (Draguvita, Sargudata, Strimonaca, Priminhina, Delegezita) su bez sumnje tacna kao i ime njihovog kralja, njihovi plemenski odnosi, opis krupa... Naime, “Cuda” jesu istorijski izvor, ali treba znati kako ih citati. Ako procitate da je sv. Dimitrije usmeravao pogotke balista branilaca, a cinio da hici iz slovenskih balista promašuju, onda to shvatite kao vojni podatak da na jednoj strani imate profesionalnu vojsku, a na drugoj varvare koji nisu vicni vojnoj tehnici.
Sa današnje tacke gledišta posebno zanimljivo zvuci podatak da Srbe i Hrvate tretirate kao jednu grupaciju?
Oni se u izvorima javljaju jedni pored drugih, od najranijeg pomena. Ono što je u ovoj knjizi dokazano je cinjenica da oni nisu došli kao osvajaci vec kao federati, odnosno saveznici, na poziv Carstva da srede prilike južno od Save i Dunava. Oni su to i uradili. Dobro je poznat veliki avarsko-slovenski napad na Carigrad 626. godine koji nije uspeo. Posle toga došli su Srbi i Hrvati, a Avari više nikada nisu prešli prostor južno od Save i Dunava. Kasnije Srbi i Hrvati grade svoje prve skromne državne obrise, Srbi razdeljeni u cak pet kneževina (Srbija, Zahumlje, Paganija, Travunija, Duklja), a Hrvati u dve (Dalmatinska Hrvatska i tzv. Posavska Hrvatska). I Hrvati i Srbi susedi su vizantijskim posedima na obali Jadranskog mora. I jedni i drugi od Vizantije a preko primorskih gradova primaju prve kulturne uticaje. Pa i politicki svoje mesto nalaze u vojnim planovima Carstva, bilo protiv Bugara (Srbi) bilo protiv Francuza (Hrvati). U istraživanjima sam koristio i u istoriografiji dosta osporavani Letopis Popa Dukljanina gde je sadržano nešto malo vesti o najranijoj prošlosti Srba koje ipak ne mogu da budu uzete u razmatranje bez velikih rezervi.

Taj letopis danas vrlo aktuelan pogotovu u ovoj “raspravi” izmedu Srbije i Crne Gore.
- Iako su njegovi spisi svrstani u polje namerne konstrukcije ili cak fantazije, on pruža dragocene podatke za 11. i 12. vek koje je moguce proveriti i pouzdanijim vizantijskim izvorima. Ono što se može smatrati fantazijom najverovatnije proistice iz tendenciozne politicke dimenzije tog spisa. Jer, Dukljanin pocinje pricu o gotskom poreklu Slovena što je dovelo do velike rasprave u istoriografiji, ali on cini to vrlo smišljeno jer su Goti svojevremeno od Carstva dobili mandat da upravljaju Dalmacijom i Italijom, pa je za dukljanskog vladara koji je želeo da dokaže legitimnost svoje vlasti na širem prostoru nego što je trenutno njime vladao, bilo itekako poželjno da bude u “srodstvu” sa Gotima.

SVEDOCENJE CARA
Tu dolazimo do bolnog pitanja uticaja politike na istoriju, i onda i danas i sutra...
- Vi, naravno, imate više vrsta izvora. Dokumenta su jedna vrsta, a njih, recimo, u slucaju Srba i Hrvata iz perioda ranog srednjeg veka ima veoma malo. Uglavnom raspolažete hronikama. Glavni izvor koji imamo za najraniju prošlost Srba je delo vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita “O narodima”. Taj spis je jako važan za istoriju Srba ali on takode ima politicku obojenost i treba znati kako ga citati. Recimo ako on kaže da su Srbi u 9. veku sami prišli caru Vasiliju Prvom (867-886) on to prilagodava (svojim aspektima i potrebama 10. veka, kada piše. I uvek treba imati na umu da su se gotovo svi ratovi i sukobi vodili pre svega iz ekonomskih interesa. Svi ideološki, religijski i bilo koji drugi razlozi samo su u funkciji ekonomskog razloga.

Одломак из фељтона:
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2008-05-31&feljton=6595

STRAŠAN PERIOD

PO crkvama iznad fresaka sa naslikanim glavama svetaca Grci su brisali slovenske natpise i zamenjivali ih grčkim. Slovenske knjige, spaljivali su i uništavali s namerom da se utre svaki trag slavizmu, i da se pravoslavni Srbi jeliniziraju. A da bi se sasvim zatro i trag postojanja Patrijaršije u Peći nije postavljen episkop, već je manastir, sa celom starom Hvostanskom eparhijom, potčinjen prizrenskom mitropolitu. Po gotovo istovetnom obrascu godinu dana kasnije prošla je i Ohridska arhiepiskopija. I ona je na brutalan način ukinuta i podređena Carigradskoj patrijaršiji. U ovom, "strašnom periodu za srpski živalj", a pod pritiskom turske države i Srbi Goranci, Maglenci i vernici između Vodena i Lerina prešli su u islam.

Преузето одавде:
http://p104.ezboard.com/Veliko-grcko-quotprijateljstvoquot/fistorijabalkanafrm15.showMessage?topicID=686.topic

Stevan Nemanja
http://www.rastko.org.yu/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_1_l.html

O Božiću 1188. god. došli su Nemanjini poslanici u Nirnberg, caru Fridrihu, s porukom, da njihov gospodar rado očekuje krstaše u svojoj zemlji. Kad je u maju iduće godine car krenuo iz Regensburga poznatim putem preko Mađarske i stigao u moravsku dolinu, mogao je da vidi neposredno razliku između srpskog i grčkog ponašanja. Čitavim putem, do Nemanjine granice, napadali su grčki najamnici i drugi pljačkaši, ponajviše po zapovesti braničevskog zapovednika, prtljag i pozadinu krstaške vojske. Nemanja je, međutim, pozdravio cara, kad je 27. jula stigao u Niš, zajedno sa svojim bratom Stracimirom, najsrdačnije. Oni donesoše vojsci obilate ponude u vinu, ječmu i mesu. Nemanja je izložio caru svoju antigrčku aktivnost i ponudio mu svoju saradnju; da se oprosti grčke vlasti, on je pristajao da prizna Fridrihovu, jer je mogla biti svakako manje neposredno osetna. I Bugari su, isto tako u Nišu, po primeru svojih srpskih saveznika ponudili caru saradnju u borbi protiv Grka. Međutim, Fridrih sad nije išao kao neprijatelj Vizantije; naprotiv, on je čak imao s njom jednu vrstu prijateljskog ugovora o slobodnom prolazu. Car je s toga po svoj prilici u Nišu još bio uzdržan.

Grci su, naravno, bili obavešteni o svemu ovom. Na putu za Sofiju naiđoše krstaši na vizantisku vojsku, koja je bila tobože upućena protiv Nemanje, ali u stvari sprečavala i prolazak krstaša i dolazila s njima do sukoba, u raznim klancima, a posebno sa njihovim odvojenim odelenjima. Krstaši su imali naročitih teškoća sa snabdevanjem vojske, jer su im Grci pravili raznovrsne neprilike. S toga u Trakiji dođe do pravog neprijateljstva. Ljutit, car Fridrih je pomišljao da izvede čak i napad na Carigrad. U Trakiji on se, u isto vreme, rešio i da primi ponude Srba i Bugara, koji su mu mogli biti od znatne vojničke koristi. Sam Nemanja cenio je svoju vojnu pomoć na 20.000 ljudi, a Bugari na dva puta toliko. Nemanja, iako već u godinama, – sada je mogao imati dve-tri godine preko sedamdeset, – nije malaksavao u svojoj delatnosti, da što bolje i što pre iskoristi sve momente. On je pošao za krstašima sve do Trajanovih Vrata, pa je odatle skrenuo na dalja osvajanja, a caru Fridrihu je poslao svoje izaslanike u Andrijanopolj. Pregovore je u ime carevo vodio s Nemanjom Berhtold Andeks, njegov novi prijatelj. Nemanja je osvojio ovom prilikom čitav niz gradova: Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stob i samo Skoplje.

Пролаз крсташа кроз наше земље

Подаци о пролазу Фридриха I Барбаросе, немачког цара и једног од вођа трећег крсташког похода, обимнији су и значајнији од свих досадашњих. Барбароса је желео да дипломатским путем обезбеди себи сигуран пут преко Балканског полуострва, које је за раније крсташе било опасније од мора, и зато је најпре био послао нарочито изасланство на дворове свих владара кроз чије је државе имао да прође. Да је његово изасланство заиста долазило и на наш двор, види се по томе што Немања шаље, о Божићу 1188, своје посланике Барбароси у Нирнберг, с поруком да с радошћу очекује у својој земљи крсташе и Цара. - Немци су прешли Драву код Осијека и, источном Славонијом или Сремом, доспеју у Митровицу, а затим, пребродивши Саву код ушћа, стигну у Београд. Из Београда су наставили пут и Дунавом и сухим, и после два дана приспеју на Мораву, па у Браничево. Ту су таборовали недељу дана. Како су од Браничева настајале "бугарске шуме", можда је Барбароса, пре него што је оставио дунавску обалу, послао био неку извидницу и чекао од ње извешће; знамо да је, из опрезности, разделио своју војску у четири одреда. Чим су кренули моравском долином, крсташи су имали да претрпе највећа изненађења. Бугари и Грци нападали су их из заседа, дању, ноћу, скривени у грању високих храстова, бацајући на њих отровне стреле, с брда камење. Кад год би се крсташи удаљили од својих табора, да напасу коње, домороци би их опколили, отимали би им коње, пленили их. Фридрих је зато морао да их хвата замкама као звери: "они који нам падоше у руке, казује један савременик, били су вешани о дрвеће дуж пута, за ноге као погани пси или прождрљиви курјаци". Али Бугари нису били само нападачи, они су умели и да се свете крсташима. Они су вадили из земље хришћанске војнике који су умирали од болести и сахрањивани крај друма, и те мртве, извађене из гробова, вешали су о дрвеће. Крсташи су свуда затицали насеља пуста; мештани су, пре бекства у неприступачна планинска места, кварили воденице и водили собом стоку и односили сваку храну. После толиких даноноћних опасности и жалосних губитака, стигне Барбароса у Равно (Ravus,, Rabnel) где су га очекивали изасланици нашег Немање. Међу тим изасланицима налазио се и рођени брат његов. Он и остала наша властела бише одведени пред Барбаросу. Они изјавише Цару да их је њихов господар послао њему у сусрет, како би му што скорије јавили његов долазак. Они му понудише своје услуге и изјавише му своју покорност. Немања је дочекао крсташе у Нишу, 27. јула 1189. Он и брат му Срацимир и изабрани бољари његови, донеше Барбароси и његовим кнезовима разне и богате дарове. Понудише им јечма, брашна, овце и волове; било је ту и других животиња: тулањи, један припитомљен дивљи вепар, три жива јелена, такође припитомљена; дали су им вина. Сумње нема, наш Немања је топло, од срца дочекао Барбаросу; он је био човек који је с разумевањем и срдачношћу могао осетити крсташко усхићење. (Као што је тачно приметио покојни Павле Софрић, у једној од својих тако оштроумних и тако светлих студија, наш народ је дуго времена био само привидно православно-хришћански. Углавном, он се држао или старога многобоштва или богумилства; тек су Стефан Немања и Свети Сава укоренили православну веру код Срба). Али је Немања, за три или четири дана, колико се Барбароса задржао у Нишу, желео да у Немцима стекне савезнике у својим борбама с Византијом. Савремени хроничари веле да је српски жупан понудио немачкоме цару помоћ своје војске, ако буде хтео да туче цара Исака. Понудио је Немања Барбароси васалну заклетву, да би осигурао безбедност своје земље. Барбароса је то одбио. Није хтео да чини никаква зла хришћанским народима, и имао је само једну мету: Јерусалим; уз то везивао га је и уговор с Грцима да ће кроз њихову државу проћи мирно. При свем томе, Немања је пратио његову војску до Трајанових Врата. Тако је Барбароса у Србима могао видети одане пријатеље и гостољубиве пратиоце, и савремени хроничар тако их и назива: amici nostri comites magni de Servia.

Покрштавање Јужних Словена

Владимир Ћоровић:

Слабом напредовању хришћанства код Јужних Словена иницијативом од византиске стране криви су не само словенски конзерватизам и неповерење, него у истој мери и политичка противност према Византији и устручавање да се с њим уђе у тешње везе, као и затроване верске прилике међу самим Грцима. Од VII-IX века тамо не престају јеретичке секте, верска гоњења и крваве борбе у име вере. Нарочито се беху распалиле страсти за време борбе око икона, која је испунила цео један век. На западу је хришћанство било сумњиво ради тога, што је долазило из Баварске или Фурланске, односно из Немачке и Италије, са оних страна, одакле је претило и политичко завојевање.

Код Срба је хришћански утицај у то време био најслабији. Византиска култура једва је прелазила границе Шаре и Косова; са севера Франци нису прекорачивали Саве и Дунава, а са запада делила их је од приморја, осим у јужном делу од Неретве до Бојане, хрватска држава.

Дело цара Душана

Владимир Ћоровић:

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_8.html

Приликом заузећа Водена Душан је врло оштро поступио према Грцима, који су га изневерили. Гоњеном у борби начелнику града Лисаку би ишчупана брада, па је, злостављан и иначе у оковима послат на суђење у Скопље, али је на путу умро. Сам град је за казну опљачкан, а неверни становници расељени. Обавештен о непоузданом држању грчког становништва и по другим местима, цар је наредио најстроже истраге и казне. Колико је последња агитација, с вером у успех Кантакузенове офанзиве, била узела маха, види се најбоље по том, што су чак неки грчки грађани Скопља, у нади да би Грци могли допрети чак и до тог града, ушли у преговоре с Кантакузеном, нудећи му за тај случај своју сарадњу.
Скопске Грке спасао је тамошњи митрополит, коме је било поверено суђење, правдајући их да су преговарали од страха, а не из зле намере. Душан се, после ових догађаја, могао јасно уверити, да је његов једини ослонац у српском и словенском елементу Маћедоније, а да је све друго нестално и чак непријатељски расположено.

Odnos vladika fanariota prema srpskoj revoluciji 1804. i srpskom svestenstvu


Pise: Prof. dr Stanimir Spasovic

Srpsko svestenstvo dalo je ogroman doprinos srpskoj revoluciji u oslobodjenju srpskog naroda od 1804. do 1830. godine. Poniklo iz naroda, sraslo i vremenom izjednaceno sa narodom, ono se od njega nikad nije odvajalo. Zato je Ferdo Sisic, s pravom, konstatovao: "Jedva ima naroda sna svetu cije je svestenstvo toliko krvnih zrtava doprinelo na oltar slobode kao srpsko".(1)

To se ne bi moglo kazati za episkope, fanariote, koji su za vreme, i posle, Prvog srpskog ustanka zauzimali episkopske polozaje u Srbiji, sve do 1830. godine, do Hatiserifa, kojim je predvidjeno formiranje prve vise nacionalne jerarhije.

Stav pojedinih episkopa, fanariota, prema srpskoj revoluciji u Srbiji bio je ravnodusan ili suprotan teznjama srpskog naroda i srpskog svestenstva krajem 18. i pocetkom 19. veka. To se posebno moze kazati za mitropolita Leontija (Lambrovica), koji je bio mitropolit beogradski i cele Srbije u vremenu 1801-1813. godine. U tim, za srpski narod i Srpsku crkvu najsudbonosnijim danima, mitropolit Leontije se nasao na strani neprijatelja srpske revolucije i srpskog naroda. Otuda pocetak srpske revolucije predstavlja borbu srpskog naroda i svestenstva, borbu na dva fronta, borbu za fizicko i duhovno oslobodjenje.

Dolazak Leontijev na polozaj mitropolita beogradskog bio je uprljan krvlju njegovog dobrotvora i ucitelja, mitropolita Metodija. Mitropolit karlovacki Stefan Stratimirovic, istina sa rezervom, ukazuje na to da je "izvesna senka lukavosti i necasnog drzanja pala na njega"(2) prilikom uzdizanja na vladicanski polozaj. I Milenko Vukovic pretpostavlja da je mitropolit Leontije mogao biti umesan u smrt hadzi Mustafe-pase jer je on mogao biti "jedini i najsigurniji svedok crnog zlocina njegovog".(3)

Iz slavoljubivih i niskih pobuda dosao je glave mitropolitu Metodiju a iz straha doprineo ubistvu Hadzi Mustafa-pase i time pomogao dolasku na vlast dahija, koji su u Beogradskom pasaluku zaveli jedan od najstrasnijih terora. Na krvi, koju prolili da bi preuzeli vlast, mitropolit Leontije i dahije zblizili su se i postali prijatelji, sto pokazuje i njihova saradnja docnije. Svoje poverenje prema dahijama on je gradio na izdaji srpskih svestenika i drugih uglednih ljudi. Mitropolit Leontije je, jos u pocetku, pokazao svoju odanost prema dahijama tako sto je dozvao u Beograd cuvenog arhimandrita manastira Bogovadje, Hadzi Ruvima, da ga pita o stanju i raspolozenju naroda. Hadzi Ruvim je odgovorio: "Gospodine episkop! ja ne mogu dovoljno vopl i stenanija narodnog iskazati, no toliko dobro bi bilo da se i mi malo uklonimo u Nemacku buduci da raja sasvim na janicare hoce ustati."(4) Ova ispovest Hadzi Ruvima bila je dovoljna da ga mitropolit Leontije optuzi Kucuk Aliji i ovaj naredi da mu se na Kalemegdanu, 28. januara 1804, odsece glava.(5) Umesto da nadje zastitu i razumevanje kod svog episkopa, nailazi na izdaju. Dakle, sa ovakvom preporukom mitropolit Leontije seda na katedru mitropolita beogradskih u vreme kad je srpskom narodu i srpskom duhovnistvu bila potrebna najveca pomoc i razumevanje.

Kad je izgubio svoga zastitnika Kucuk Aliju, mitropolit Leontije je dosao Srbima u logor, 15. juna 1804, zajedno sa episkopom sabackim Antimom, objasnjavajuci svoje bekstvo iz grada kao zelju da sa svojom pastvom deli dobro i zlo.6 Medjutim, on nije ostao sa Srbima u logoru, vec je odatle otisao u Carigrad, i tamo je, verovatno, stupio u kontakt sa Porotm, posto je odatle doneo neke uslove za mir sa Turcima.(7) Njegovo mesanje u poslove srpskih ustanika, i njegovo putovanje u Carigra, jos vise su izazvali podozrenje kod Srba. Pisac "Serbije placenoje pakiporaboscnije" pise: "Tajno dosta verno uznalismo: Zelio je da ne uspemo u nasem predprijatiju. On je preko Nemacke izmedju nas Turcima u gradove pisao, a posle iz Carigrada od divana turskoga pisma primio i u narod starao se posejati da se ne bijemo protiv Turaka".(

U toku 1804, 1805. i 1806. godine, ustanici su belezili sjajne pobede. Mitropolit Leontije, buduci da je bio u Beogradu, pratio je sve dogadjaje, i kad je ocenio da se ratna sreca okrenula Srbima, odlucio je da pristane uz njih, racunajuci na odredjenu korist. Ali, Karadjordje, znajuci Leontija kao zlocinca i saradnika dahija, nije ga zeleo trpeti pored sebe, vec ga uputi u Smederevo, gde se nalazio Sovjet. Prota Mateja kaze da je Karadjordje mrzeo Leontija kao najgoreg Turcina, "za taj uzrok sto su sve cetiri dahije poslali medju Srbe vladiku i dosao je u vojsku i Srbe savetovao da se prodju bune, no da se agama pokore i proce."(9)

Svoje prisustvo u Sovjetu, mitropolit Leontije je znao iskoristiti, pa se pomesao sa sovjetnicima, ucestvujuci ravnopravno sa ostalima u dogovaranju i donosenju odluka. Kad su ustanici zauzeli Beograd i Sovjet se preselio u njega, usled povecanja broja sovjetnika Karadjordje je, u dogovoru sa ostalim staresinama, odredio Mladena Milovanovica da saopsti Leontiju da je njegovo prisustvo u Sovjetu nepozeljno.

Od tada, mitropolit Leontije pocinje svom snagom, i na sve strane, da radi protiv Karadjordja, a narocito protiv Mladena.(10) Mitropolit Leontije bio je u Sovjetu podrivac i spijun. Prota Matija se zali da ga je vladika mnogo puta pitao i kusao sta su nam Rusi rekli u Petrogradu.(11) Srbima je bio dobro poznat njegov rad, zato ga nikako nisu hteli primiti, zato sto ih je od pocetka Ustanka jednako savetovao i nagovarao da se Turcima predadu i da se umire, a osobito ih je odvracao od Rusa, da se s njima ne mesaju, jer ce ih ostaviti kao Moriju, te ce ih Turci onako isto iseci i porobiti.(12)

Mitropolit Leontije je, iz mrznje prema Srbima, isao toliko daleko, da je organizovao jednu stranku od Grka trgovaca, i nekih Srba koje pridobio novcem, i trazio od Porte dozvolu da postavi jednog Grka koji ce upravljati Srbijom.(13)

Koristio je najpogodnije trenutke za antirevolucionarnu propagandu i sejanje nepoverenja kod srpskog naroda prema ustanickim vodjama. U toku 1808. godine, iduci po eparhiji radi prikupljanja poreza, govorio je narodu: "Sad vam je gore. Pod Turcima vam je mnogo bolje bilo nego sada. Turcima ste placali, barem niste vojevali, a sada i placate i vojujete i kulucite i procaja."(14)

Kad se Karadjordje uverio u spijunski rad mitropolita Leontija i episkopa Veneditka Kraljevica, zajedno sa Sovjetom doneo je odluku da se proteraju iz Beograda. Ali na protest Konstantina Radofinikina, Karadjordje je morao ostaviti mitropolita Leontija i dalje u Beogradu.(15) Dolaskom u Beograd Teodora Nedobe za pomocnika Konstantinu Radofinikinu, jos vise je ojacala spijunska delatnost mitropolita Leontija.

Posle poraza srpske ustanicke vojske na Cegru 1809., gde je hrabro poginuo Stevan Sindjelic, mitropolit Leontije je napustio Beograd i camcem presao u Pancevo a odatle u Vlasku. Ovo je Karadjordje smatrao zgodnim povodom da se oslobodi prisustva episkopa fanariota u Srbiji i da dovede Srbe episkope na te polozaje. Medjutim, ovakva nastojanja Karadjordja nisu uspela iz kanonskih razloga.

Mitropolit Leontije vratio se ponovo u Srbiju 1811. godine uz pomoc i nastojanje ruskog dvora. I za Karadjordja i za Sovjet, prisustvo mitropolitovo u Beogradu bilo je nepozeljno. Zbog toga su mu za mesto rezidencije odredili Kragujevac. (16)

Dok je Karadjordje lezao, bolestan, u Topoli, od 15. juna do 3. avgusta 1813. godine, mitropolit Leontije je svud po Srbiji pronosio lazne glasove da je vozd umro; da svetog Kralja kivot skripi, i da je to znak da Srbija mora propasti. Prelaskom u Beograd, mitropolit Leontije poceo je buniti trgovce i ostali narod. Kad u tome nije uspeo, stao je, zajedno sa Nedobom, da siri glasove kako je Karadjordje sve svoje dragocene stvari iz Topole preneo u Beograd, da bi ih u Nemacku prebacio, i da on sam hoce u Nemacku da bezi. Ovo su sve radili da bi narod zaplasili i dali povoda narodu da se i narod seli u Nemacku. U crkvi beogradskoj, pri kraju svete Liturgije, dok su deca pevala "Spasi Gospode i pomiluj", pakosno je govorio "da ce Gospod spasiti onoga, ko ima ladju da se u Nemacku preko Dunava prevesti moze". Videci da bi mu ovo moglo doneti dosta novca, odmah je kupio ladju i dobosem pozivao narod da ga prevozi na nemacku stranu.(17)

U nastavku borbe za oslobodjenje Srbije, vodjene pod knezom Milosem, vladike fanarioti nisu uzimali nikakvog ucesca. Sa te strane knez Milos je bio u znatno povoljnijoj situaciji od Karadjordja. Ratne operacije pod knezom Milosem nisu dugo trajale kao pod Karadjordjem, te se vladike nisu mogle ni snaci u tako kratkotrajnom vihoru. Vladika sabacki Danilo, koji je bio krdzalija i razbojnik, uz to i saradnik Turaka, maja meseca 1815. godine, napustio je eparhiju i pobegao Turcima.(18) Za njega Svetozar Niketic kaze "da je bio poznat kao veliki zulumcar, koga su Turci zvali deli-papas, a Srbi alauk... Bio je rdjav kao vladika i kao covek i kao hriscanin, globadzija da mu je ravna trebalo traziti."(19)

Mitropolit beogradski Dionisije Drugi, pomogao je Hursid pasi da umiri Srbiju, pa se i on deklarisao kao saradnik Turaka.(20)

Izuzev casnih izuzetaka, kao sto su bili episkop sabacki Antim i niski Melentije, svi ostali episkopi fanarioti, koji su se nalazili u Srbiji za vreme oslobodilackog rata od 1804. do 1815, pa kasnije do 1830, pokazali su veliku neosetljivost za pravednu borbu srpskog naroda u kojoj je svestenstvo bilo jedan od najznacajnijih faktora srpske slobode i radjanja srpske drzave. Stoga je Svetozar Niketic bio nepostedan u njihovoj osudi: "Sto je janicarstvo bilo u drzavi-carevini turskoj - to je fanariotstvo bilo u crkvi. Jedno drugom ni u dlaku nije ustupalo, a samo je razlika bila u sredstvima".(21)

Vladike fanarioti nisu poklanjale nikakvu paznju srpskom svestenstvu. "Vladike su navikle da svoj polozaj smatraju dobrim izvorom prihoda; ubirali su porez na odzake, dimnicu, od svakog domacinstva; upravljali svestenicima cesto nasilnicki i sa pritiskom."(22) Nekog odredjenog kriterijuma prilikom rukopolaganja svestenickih kandidata nije bilo, izuzev kupovine svestenickog dostojanstva.(23) Sa svestenicima su postupali kao sa slugama.(24)

O pokusaju da se srpsko svestenstvo opismeni, uputi i zastiti, nije bilo ni govora. Zato Vuk Karadzic, s pravom, konstatuje: "Dok je srspki patrijarh postavljao Srbe mitropolite i vladike, bez sumnje su oni, jedno sto su bili od onoga naroda, a drugo, sto je svaki znao, da ce ondje ostati, dje je koji bio, opet mogli stogodj starati se da popovi i kaludjeri sto znadu (sto govore razlicne pod Turskom vladom pisane knjige); ali su grcke vladike i mitropoliti dotle docerali svestenstvo, da je tesko naci popa koji zna dobro citati! Oni nikad ne pitaju, zna li onaj sta sto oce da se zapopi, nego samo gledaju moze li platiti. Ali od ovakvih arhipastira ne moze se nicemu bolje ni nadati."(25)

Okolnost da su se na episkopskim katedrama Karadjordjevog i Milosevog doba, u vreme priprema i ustanickih akcija, od 1804. do 1815. godine, nalazili ljudi koji nisu uvazavali borbu srpskog naroda, jedno sto su stranci, a drugo sto su bili ljudi bez narocitog kvaliteta, ostavilo je veoma ruzno secanje i negativne posledice u narodu, kod srpskog svestenstva i ustanickih vodja. Zbog takvog njihovog ponasanja, kod pojedinih predstavnika srpske vlasti, u vreme formiranja isnstitucija srpske drzave, srtvoren je prirodni otpor prema episkopskoj vlasti i dovelo do mesanja srpske vlastu u cisto crkvene poslove. To je uticalo i na stvaranje jedne prakse, neprimerene Crkvi i njenom ucenju, koja je umnogome i danas prisutna.