Мустафа Голубић (1894 - 1941)

Мустафа Голубић (1894 - 11. април 1941), комунистички генерал НКВД (руски: Народный комиссариат внутренних дел) и координатор оперативних акција Коминтерне.

рођен: 1894. Билећа, Аустро-Угарска
преминуо: 11. април 1941. Београд, Србија

Рођен у сиромашној породици у Билећи, Босна и Херцеговина, тада у саставу Аустро-Угарске

У раном дјетињству прелази да живи у Србију где га је затекао Први балкански рат. Као војник одлази на ратиште и излази са чином наредника српске војске. Пријестолонасљедник Александар Карађорђевић га је даривао орденом „Обилића“ за храброст.

За вријеме Првог свјетског рата, Голубић учествује у свим борбама, те заједно са српском војском прелази Албанију и учествује у пробијању Солунског фронта. У Солуну се спријатељио са генералом Драгутином Димитријевићем Аписом и одбио је да свједочи против њега на Солунском процесу. Послије рата долази у Београд, јер је још раније избачен из војне службе као симпатизер Аписа.
Разочаран послије Првог свјетског рата, одлази на студије у Швајцарску, гдје се повезао са коминтерновском организацијом и почео је да ради за њу. Одлази на школовање за официра НКВД и излази са чином генерал-мајора. Ту добија и руско држављанство.

По твдрдњама Стевана Дедијера, Мустафа Голубић је био јако активан, ако не и главни агент НКВД-а у САД-у током тридесетих година. Постоје индиције да је био један од организатора убиства Лава Троцког.

За вријеме рада Коминтерне, као човјек НКВД служио је за обједињавање комунистичке организације које су потпадале под Коминтерну.

У Москви је упознао будућег југословенског вођу Тита и имао је задатак да води рачуна о њему. По распуштању Југославенске КП, Мустафа Голубић је учествовао у координацији југославенских комуниста који су се борили у Шпанском грађанском рату као интербригадисти. По избијању Другог свјетског рата, налази се у Москви. Као специјални повјереник Коминтерне долази у Београд априла 1941, за вријеме трајање априлског рата, да изврши консолидовање у редовима КПЈ, а затим да се упути за Грчку и да утврди одговорност замјеника генералног секретара тамошње комунистичке партије.

Голубић је стигао у Београд одмах након њемачког заузимања, када се њихова управа тек успостављала. Међутим, неко је у Београду 10. априла 1941. обавјестио новооформљени Гестапо и Специјалну полицију да се у једном илегалном стану налази велики бољшевички агент и генерал НКВД Голубић. Гестапо је одмах провалио у стан гдје се смјестио Мустафа Голубић и ухапсио га. Том приликом је убијена кћерка власника стана под сумњом да је шпијун НКВД. Ухапшени Голубић је спроведен до Гестапоа, где је био мучен и под батинама ништа није признао.

11. априла 1941, Нијемци су га изубијаног везали за столицу и поставили у Пионирском парку пред лицима Београђана, да би га затим стријељали за пример. На том мјесту је и сахрањен.

Војници Црвене Армије су пронашли његов гроб 1946. године, откопали, а затим послали у Москву где је и сахрањен са највишим војним почастима.
Откопан је, аутопсију је извршио др. Војислав Стојановић и том приликом је утврђено да су му скоро све кости биле поломљене.

МУСТАФА ГОЛУБИЋ (1889-1941)

Мустафа Голубић, професионални обавештајац, полиглота, путник, оснивач КПЈ на Београдском универзитету, новинар и један од сјајних познавалаца историје уметности Европе. Родом из Стоца и од свог краткотрајног живота најмање времена је провео у завичају. Заузимао једно од значајних места у ''Црвеној капели''. За његово име су везане многе револуционарне и обавештајне акције у Београду и западном делу Европе, у којој је деловао у оквиру ''Балканске федерације''. Био је један од организатора Сарајевског атентата 1914. године, а на познатом Солунском процесу осуђен као аписовац. Казну је издржавао на Крфу, одакле је побегао уз новчану помоћ Јефта Дедијера, оца нашег познатог историографа. Крајем 1919. отпутовао је у Париз, одакле је повремено одлазио у Аустрију, Немачку, Швајцарску, САД и СССР. Јануара 1921. био је оптужен за припрему атентата на краља Александра Карађорђевића (1888-1934), после чега је ухапшен и конфиниран у манастир Раковица. Имао сусрете са Ј.В.Стаљином и неке задатке добијао лично од њега. Аутор књиге ''Лењин о војним питањима'', коју је илегално штампао у Бечу. Био је и иницијатор за издавање листа ''Срп и чекић''. Организатор атентата на Лава Троцког. Поседовао туце пасоша са лажним именима и презименима. Највише је користио документа на име Николе Самарџића, Николе Ненадовића, Ивана Ивановића, Гојка Таминџића, Луке Ђерића и других. Завршио обавештајну школу у СССР-у. Становао у хотелу ''Лукс'' у Москви. Био миљеник и лични пријатељ генерала Берзина. Спада у плејаду совјетских обавештајаца, одлучних, маштовитих и храбрих људи. Био генерал Црвене армије. Ухапшен у Београду, пре напада Немачке на Совјетски Савез, крајем маја 1941. године.

Пао у руке Гестапоа на основу анонимне пријаве, која се и дан данас налази у његовом досијеу. На основу казивања Моме Марковића (1912-1993), Милована Ђиласа (1911-1994), Василија – Чилета Ковачевића, а нарочито др Љубомира Живковића (који га је у својству немачког војног лекара обилазио у затворској ћелији), сматра се да га је Јосип Броз Тито ''скинуо с врата'', јер је био сигуран да је Мустафа дошао из Москве у Београд да га (по налогу Ј.В. Стаљина) ликвидира. Интересантно је да се у анонимној пријави Гестапоу, поред осталог, налазе и два хрватска термина да је био веома дјелатан као агент НКВД-а и да је између два рата за њим била расписана тјералица. Агент НКВД-а Љубица Поповић и њен супруг Павле Поповић, са псеудонимом ''Црни'' у својим многобројним фељтонима (''Политика'', ''НИН'' и ''Вечерње Новости'') тврде да им је Мустафа Голубић, чијем центру су припадали поверио да јеј задужен од НКВД-а, односно Ј.В.Стаљина, да ликвидира Ј.Б.Тита. Изненађени, баш као и Чиле Ковачевић, који се налазио непрекидно поред Мустафе током 1940. и до хапшења 1941, од Голубића су добили објашњење да је реч о озбиљној акцији у којој Тита треба што пре ликвидирати, јер је он био иницијатор и главни достављач оптужујућих извештаја за многе југословенске истакнуте револуционаре у Москви, као што су: Милан Горкић, Благоје Паровић, Петко Милетић, Сима Марковић, браћа Војислав и Гргур Вујовић, Филип Филиповић, Владимир Чопић, Стјепан Цвијић, Коста Новаковић и други.

Оптужујући их по разним основама, понајвише и углавном као троцкисте, и скидајући их на тај начин са листе своје конкуренције. Ј.Б.Тито носи лавовски део кривице што се НКВД тако свирепо обрачунао са њима. Симптоматично је, међутим, а још више оптужујуће да осим једног случаја од тих људи нико није рехабилитован. Штавише, ни Мустафа Голубић после рата у нашој земљи није добио никаква признања – коначно ни као покретач листа ''Пролетер'', организатор првих партијских ћелија на Београдском универзитету, првих акција у окупираном Београду и на крају, као револуционар који је издахнуо током свирепих мука којима је био подвргнут, по налогу потпуковника Гестапоа Ханса Хелма. Није коначно коректно ни од Александра Ранковића (1909-1985), Милована Ђиласа и Сретена Жујовића (1899-1976), што попут Моме Марковића (1912-1995) нису о њему рекли што су знали, а знали су много!

У сваком случају, центар Мустафе Голубића у Београду је представљао важну полугу ''Црвеног оркестра''.

Бора Нешковић, некадашњи функционер Управе државне безбедности, је и од свог брата др Благоја Нешковића понешто сазнао о Мустафи Голубићу, о коме је у својој брошури ''Мустафа Голубић'' између осталог забележио:

''Пре неколико година Р. Чолаковић, у једном разговору о Голубићу ми је испричао детаљ из емигрантског живота у Москви, који најречитије говори о угледу који је Мустафа тамо уживао. Наиме једног дана крајем 1932. год. када су се срели на улици, Мустафа позове Чолаковића, који је тада у Москви живео као емигрант и становао у хотелу ''Лукс'', који је био резервисан за иностране руководиоце, да дође предвече на Црвени трг. Када су се нашли, Мустафа са Чолаковићем крене на главни улаз у Кремаљски дворац, у који се иначе није лако улазило. Стражари на улазу су их пропустили без легитимисања. Голубић је Роћка одвео у просторије Стаљинове жене Алилујеве на уобичајени чај, где се у то време састајало изабрано друштво совјетских руководилаца и њихових породица. Пред крај ове чајанке у салон Алилујеве ушао је Стаљин, па после поздрава са присутнима, пришао је Мустафи, који му је представио друга Роћка. После краћег разговора, у коме се Стаљин интересовао за ''југословенске'' ствари и стање у КПЈ, поздравили су се и разишли. Друг Роћко ми је још рекао да је то био први и једини пут да је са Стаљином био у четири ока, а што није био случај и са Мустафом, што довољно показује колики и какав углед је Мустафа уживао код совјетских руководилаца''

У истоименој брошури Б. Нешковић, на крају закључује:

''За Мустафу Голубића је познато да од одласка у Совјетски Савез, па до смрти није имао нити је одржавао званичне везе са руководствима КПЈ, мада се са многим руководиоцима познавао од раније или из времена илегалства. Био је у току и знао за све фракционашке сукобе и трвења, али се ни у шта није мешао. У Паризу је, на пример, говорио и саветовао 1939. године свом земљаку и пријатељу Родољубу Чолаковићу да се чува и не упадне у те замке, већ да крене одмах у земљу и да се укључи у рад на легализовању партије''

Београдски новинар Стеван Мајсторовић је јуна 1941. лежао заједно у затвору са Мустафом Голубићем, коме је мало требало док се отворио према њему. А потом му је рекао:

''Готов сам! Нема ми спаса ... Издао ме главни газда ... Мене ће сигурно дотући за време саслушавања, али ће зато Руси њих смрвити као ништа ... СССР има 500 хиљада трактора и све их за кратко време може претворити у тенкове ... Обећај, Мајсторовићу, да ћеш једног дана, ако останеш жив то испричати некоме ко то треба да зна ... Ето, поштовани пријатељу, ја то управо тек сад чиним!''

Био је у праву! Издахнуо је у мукама јуна 1941. године у Београду, који му се још ничим није одужио, иако се зна да је заједно са Мустафом Голубићем (до четвртог јула 1941.) био извођач и организатор свих акција у Београду, па и велике диверзије у Смедеревској тврђави!''

Ђурица Лабовић ''Црвени оркестар'', Београд 2002, стр.155-161